Sehnsucht....

Ich hab noch einen Koffer in Berlin
deswegen muß ich da nächstens wieder hin
die Seligkeiten vergangener Zeiten
sie sind alle immer noch in diesem kleinen Koffer drin

Wunderschön ists in Paris
auf der Rue Madleen
schön ist es im Mai in Rom
durch die Stadt zu gehen
Oder eine Sommernacht
still beim Wein in Wien
doch ich denk wenn ihr auch lacht
heute noch an Berlin

Ich hab noch einen Koffer in Berlin
das bleibt auch so und das hat seinen Sinn
auf diese Weise lonht sich die Reise
und wenn ich Sehnsucht hab dann fahr ich wieder hin

Ich hab noch einen Koffer in Berlin
deswegen muß ich da nächstens wieder hin
die Seligkeiten vergangener Zeiten
sie sind alle immer noch in diesem kleinen Koffer drin

Berlin Memories - Ich spreche mit Helga Schneider. Part I

As I promised, here is the first part of the interview I did with the writer Helga Schneider, in English, I will post it in parts, so keep checking for the rest.

****************************************************************************

BERLIN MEMORIES

ICH SPRECHE MIT HELGA SCHNEIDER

OKTOBER 2009

COPYRIGHT MILIJANA PAVLOVIC © all rights reserved

- I wish you a nice Saturday, Helga. It would have been nice to do this conversation in Berlin, perhaps with a latte macchiato in a bar in Unter den Linden.

We'll do it, it is already planned.

- So, Berlin. Again Berlin. Berlin that was your destiny. And perhaps will remain so forever. The beloved city of your childhood. My city of "refuge". For you full of old memories. For me full of recent ones, warm and exciting. But we'll talk of "your" memories, personal memories that are interwoven with the great history of the last century. But if you allow me, I'd start with compliments: I saw your "La baracca dei tristi piaceri" on the top-ten list of bestsellers...

Thank you, but unfortunately I am already out of the list. The book is being reprinted since it is mostly sold out everywhere. So a book that is sold out cannot be on the list of bestsellers. It isn't pleasing, of course. These are the risks of a writer: ups and downs, euphoria and little disappointments. But it is OK. Challenges enrich our existence.

- I approve of this life philosophy of yours, one should always go forward and not look back too much. But let's go back to our city. It is quite just that two adopted Berliners talk about it. For instance - we know that smells can strongly evoke certain memories, people, situations... When you think about the war and Berlin, which is the first smell that comes to your mind?

The smell of burning, it is a horrible stench, especially the one of corpses burning under ruins.

- What do you remember of the moment of the end of the war?

Everything - the happiness, the atmosphere of huge, incredible relief: no more bombs. It was the first thing we tasted. Yes, at the age of seven and a half I was a part of the defeated Germany after, on 2nd May 1945 the capital of the Third Reich, Berlin, already completely surrounded, capitulated. Two days before, Hitler had committed suicide in the bunker under the New Chancellery. I believe that in that moment, only in the first moment, everyone loved each other. Just like after the fall of the Wall in Berlin. Eveyrone seemed fraternally united and convinced that from that moment on they would live in mutual harmony and understanding.

- And instead?

And instead the immediate postwar period was very harsh and caused a series of social conflicts. People lived overwhelmed by uncertainty, disorientation, hunger and epidemics, but misery does not create harmony among people. A great number of refugees, coming from east Prussia and escaped from the Red Army, had to be fed and accomodated, but Berlin was a pile of ruins - nearly a half of all the buildings was totally destroyed. Of one million and a half of accomodation units, only 370.000 were habitable. Right after the war there was no electricity, gas, water, fuel, wood, coal and most necessary food. There was no factory that could start working again. A whole army of thieves was robbing the survivors impoverished by the war and by the destructive Nazi regime. We had burglars three times, even though there was nothing much to be taken. Often they only looked for something to eat. The consumation of food articles was rationed and the distribution was regulated via ration cards, but the assigned rations were just enough to keep you from dying of hunger. Well, people were hungry and many were ready to commit felonies in order to obtain food.

- As you know, I lived the war in Bosnia and when it ended, I too remember the collective euphoria and happiness in the first moments, of course not of the same proportions of that in Germany after the capitulation. Everyone was fraternizing and there was a huge reciprocal flow. But there too the aftermath caused a lot of problems. My little native town, Mrkonjic Grad, was in ruins, there was lack of accomodation facilities and disoccupation. But let's go back to you. One day I saw some images in a documentary about Berlin that left a strong impression. I think it was Christmas 1945 and Germans, instead of the presents exchanged in the times of peace, would give each other pieces of wood tied with coloured ribbons. What memories do you have of the first postwar Christmas?

I remember it was very cold, and we didn't have a fir tree to decorate. The stepmother chopped off a few leafless branches of a tree in the courtyard and we painted them with my father's colours, remained in the room that once should have served as his atellieu. There was little to eat, but our stepmother managed to cook a cake covered with butter and sugar. Somehow it happened that on the Christmas Eve she had to go out in the afternoon and my brother and I remained alone at home. At some point we heard some noise outside and, pushed by the curiosity, we opened the door. There was a dog, similar to a German shepherd, so thin that he was only skin and bones, whining in such a way that one could only have pity on him. We took him in and I gave him a piece of the cake the stepmother had prepared for Christmas. The dog devoured the small gift and finally stretched on the floor near the door, looking at us with the eyes full of gratitude. But once the stepmother got back, all hell broke loose. She threw out the poor beast kicking him angrily and, since it was implicit that every menace would come from me and not from my brother, she had me grounded. No supper and bed at six. Those were sad holidays, without presents, in cold and with the stomach half empty.

- Our Berlin of today is very green. From the old photos one can see that it was so even before the war. I have seen and read that, due to the lack of fuel in the immediate afterwar period, the trees were cut down in Tiergarte, Berlin woods and grand alleys full of trees. Do you remember this vast operation of collecting wood to warm up the Berliners?

Today Berlin is again a very green city. There are over 400.000 trees of all sorts in the capital, around 80 units per kilometre. On April 21^st 1945 the alley Unter den Linden was under heavy artillery fire and many trees fell down. Those that remained were sacrificed, together with those of Tiergarten and many alleys and streets, to provide at least partly for the great shortage of wood and coal suffered by Germany after the war. It was prohibited for private citizens to get wood supplies on their own, but many people did it nonetheless, possibly during the night, so as to get away with it. I remember that we were given a miniscule wood ration which was finished a few days later, no matter that we used it with thrift. I remember one scene quite particularly. We had a Kachelofen in the living room, one of those nordic heaters covered with majolica. At that time, my father was already back home from the war and I remember him climbing onto the heater and curling like a cat to warm up a bit.

TO BE CONTINUED...

Agni Parthene

Писмо Светом Сави

Драги Саво,
ево да те се сјетим и ове године, и да ти кажем коју, јер оно што видим, не бих да видим, а морам, јер имам очи. Носим наочари и зову ме Ћоро, али видим боље од многих који их не носе.
Сви су се нешто стрчали да пјевају у твоју част, да бесједе и преклапају, углавном ријечима које су други рекли о теби. Тебе ту најмање има. Рекли би неки, шта се ја петљам, јер нисам у првом реду у цркви (тј. нема ме уопште), али шта они о вјери знају, кукава им мајка...
Драги Саво, да гроб имаш, у њему би се преврнуо. Онај народ који си толико волио и који си се толико трудио да просвијетлиш и поведеш путем праведности и љубави према ближњем, исти тај народ је једно стадо оваца које трчи за било ким ко испред њега крене. Оне школе које си поотварао и дрво знања које си посадио данас су скоро напуштени јер славимо глупаке, а паметне бијемо и у црну земљу сабијамо, да нам не би очи отворили.

На твоме трону, Саво, сједе богоугодни старци, понекад ми се чини и тебе достојни, али братија која треба да их слуша гази те сваког дана, од сиротиње узима и расипа се. Док си ти оставио свилу и кадифу, постио и молио се и дан и ноћ, ходао бос, неуморно, пио воду из потока, у пролазу јео шумске плодове, служио литургије, сваки дах дао Богу и народу, учио правди и поштењу, волио и давао без намјере да тражиш нешто заузврат, архијереји и свештенство данас граде куле и градове, не народу него себи, возе се у скупоцјеним колима, свађају се, лају, подваљују, узимају што њихово није, а не дају ништа. Вазда је било изузетака, али чини ми се да их је сада мање. И кад ти меде унапријед склепаним фразама и служе литургије и изгледају као да се моле, лажу, добри Саво, ЛАЖУ! Јер кад спусте митру, не иду пјешице у келију, него лимузином у позлаћене дворове, какве си ти с гнушањем напустио. Не гледају у тебе више, не треба им твоја ријеч, новце броје и дукате, и иду оном који више плати.
Како је било гледати Патријарха Павла, уснулог у ковчегу, сићушног, у оним твојим хаљинама са небоплавим крстовима, бљешти ко сунце, око њега бал вампира, а он ћути, само ћути, и не види...
Толико су причали против црвеног зла, како су га звали, сад тог њиховог зла нема већ годинама, а они гори него што су икад били...шта је сада проблем?
Христос је из храма истјерао трговце, а ми сад гледамо како нам се храмови претварају у продавнице... теби врата нису требала, сад у цркву не можеш ући ако новце немаш. Изврнуло се све, добри мој Саво, тргује се свим и свачим, па и живим људима, а да их се не пита. А знање и ученост коју си толико цијенио и покушао да укоријениш сад не вриједи ни пребијене паре, истресају се вреће пара за насилнике, а за умове не може ни стипендија да нам буду на понос. И зато кад кажу да те воле, лажу!

Ал' има, Саво, и других. Мање их је, али има. Има. Ту су они негдје, слабо се чују од вике неписмених и празноглавих јер они вичу најјаче. Све их је мање, јер су највише они крв просипали, пунили земљу својим костима, да би их онај шкарт што је остајао у њихово име као и у твоје даље нас у пропаст водио. Гледам како нестајемо, како је све мање трезвених људи, како би свако село да буде република, само да се буде газда било коме, па и стаду оваца у тору, а комшији нек цркне крава. Па кад нас снађе да нас бију други, ко увијек што су нас били, ми опет не знамо заједно, него један на другога. Оно што нас још држи су ти ријетки трезвени људи, они који се рађају и дају се потпуно и несебично, они нам не дају да пропаднемо скроз. А то су твоја дјеца, Саво. Некако их се препозна, зраче, сија им из очију мудрост и знање, а и свијест да се можда боре с вјетрењачама. Ипак, ту су и раде. Тихо можда. Али знаш ти и сам, тија вода бријег рони. Чуће се ваљда опет однекуд глас разума и духа просвијетљенога, оног који си ти донио. Треба наћулити уши.

Да ми је само једном, свијетла главо учитељска, да видим да улазиш у храм који си ти саградио, да се фреске освијетле тобом мјесто кандилима, да бљешти Хиландар у сред ноћи к'о путоказ, не зато што је на Атосу, него зато што си ти у њему. Да те видим да прођеш кроз село и сједнеш са дјецом и да им причаш колико је важно да знају да читају и пишу. Не говорим о светости, говорим о теби, човјеку, ономе кога ми у свим овим вијековима још нисмо заслужили. Добили смо те унапријед.
Да ми је, Саво, да те видим како кротко ходиш бос, да скинем ципеле и кренем за тобом, да не носим ни бакљу, ни дукат, јер с тобом ми не требају, само да стојим ту гдје ходиш ти и да те гледам, јер уморан је мој дух од празноглавог блебетања које нас уништава. Хоћу да ћутим с тобом, да слушам музику кретања небеских тијела, да дишем као што овдје одавно нисам, и кад затребадне, да слободно говорим јер знам да ћеш ти чути.
Хоћу, Саво, да дајем, не новце и злато, него оно богатство које си ти хтио да заживи међу нама. Зову те просветитељем, а не знају ни шта то значи, не знају ни шта си био. Хоћу да се богатство рађа из културе и просвијећености, а не да сваки пут кад треба да уздижемо дух, неки тикван дође и каже нам да нема пара.
Хоћу, Саво, Растко Немањићу, да нам ничу школе, у којима ће се дјеца учити вриједностима, а не како да избјегну одговорност, као што је сад. Хоћу да из тих школа зрачи љубав и знање, јер се само тако иде напријед. Знаш ти то боље него ико други, зато си народу и турао књиге у руке. Овдје, мудра главо, књиге само што нису пошли спаљивати...
Хоћу да нам из школа излазе велики умови на понос земљи својој, а не да их чим заврше школу у другу земљу тјерају јер су паметни и не требају, јер би могли видјети шта лопови раде.
Хоћу да нам народ живи, Саво, и да коначно тебе угледа, јер сад те од глупости не види. Да буду дјела, а не ријечи.

Хоћу да те видим, да улазиш у храм који си саградио љубављу и знањем, стојиш бос, сијајући и свијетлећи. Ако научим гдје треба да гледам, видјећу те, знам ја то. То се давањем стиче.

Воли те
Ћоро

Novi

Kakav li će biti?

Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački,
PATRIJARH SRPSKI
gospodin
Irinej
(Miroslav Gavrilović)

Another great one is gone

MIEP GIES
a.k.a.
Hermine Santrouschitz

1909-2010

The truly great people never think they are doing something extraordinary.
And they are right.
Saving a life should be normal. But human kind has made sure that acts like this become extraordinary and taking a life nearly normal. Therefore, today we are very surprised when we read that someone has done a good deed.
And that's not normal.

Has someone just said La Scala's on strike again???

Ave...

The best poem

This poem was nominated by UN as the best poem of 2008, written by an African Kid

When I born, I black
When I grow up, I black
When I go in Sun, I black
When I scared, I black
When I sick, I black
And when I die, I still black

And you white fellow
When you born, you pink
When you grow up, you white
When you go in sun, you red
When you cold, you blue
When you scared, you yellow
When you sick, you green
And when you die, you gray

And you calling me colored?

Najgora bosanska kletva

Dabogda bio etnički čist!

The one and only

Marlene Dietrich,
born on December 27th 1901 in Berlin-Schöneberg, died in Paris on May 6th 1992.

Ziva istina...

Da, mi nećemo

7 dokaza da bh. građani ne žele promjene

Postoji pretpostavka, u medijma i dijelu međunarodne zajednice, da stanovnici Bosne i Hercegovine žele da žive bolje. Međutim, kada ispitamo dominantne osobine društva u BiH, moguće je izvesti sedam dokaza koji obaraju tu pretpostavku. Ima nešto skoro mistično u životnom stilu većine bh. građana.

Piše: Haris Pašović

Broj sedam ima svoju mitsku povijest: kršćanstvo tvrdi da je Bog stvorio zemlju za sedam dana, govori se o sedam smrtnih grijehova; islam i judaizm govore o sedam nebesa. U Bosni i Hercegovini možemo govoriti o sedam stanja društvenog duha zbog kojih nam je ovako kako nam je. Ovi dokazi su izvedeni iz društvene prakse. Prva tri dokaza spadaju u sferu političkog mišljenja:

1. «Dobro je, samo nek ne puca!» - Mir se u BiH shvata kao odsustvo rata. Sve dok te neko ne ubija, ili tebe ne tjera da ubijaš – život je dobar. Mir se ne shvata kao napredak, kreativnost i inventivnost. Mir se shvata isključivo kao odsustvo fizičke prinude.

2. «Izdržao je Mujo i gore!» - Ovaj pricip herojstva u trpnji obezbjeđuje da nema želje za bilo kakvim individualnim ili društvenim napretkom. Kapacitet Muje da trpi je neograničen.

3. «Ne talasaj» - Ukoliko neki pojedinac i poželi da akcijom provede promjenu, aktivira se društveni princip «ne talasaj». Društveno okruženje se obrušava na pojedinca, demontira njegovu ili njenu akciju koja vodi promjeni i teži da pojedinca vrati u mediokritetsku ravan poznatu pod imenom «Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane».

Slijedeći dokaz pripada sferi duhovnosti:

4. «Ako bog da» - Primjena uzrečice «ako bog da» u svakodnevnom jeziku poprimila je razmjere pandemije. «Ako bog da» pokriva sve od ekonomskog prosperiteta do seksa. Polaganje ispita na fakultetu, zakazana kafa za sutra popodne, politički napredak, sportska kladionica, izgradnja auto-puta – zapravo sve - zavisi od božije volje.

Ovaj komotni determinizam oslobađa odgovornosti za bilo koju akciju. Sve je u božjim rukama, pa tako nema potrebe za bilo kakvim planom, strukturom, ili, ne daj bože, zalaganjem. Prebacujući na Boga da se brine da li će im zagorjeti ručak, da li će im dijete postati narkoman ili da li će vlada povećati porez, Bosanci i Hercegovci su uspješno skinuli sa sebe svaku odgovornost za vlastiti život.

Slijedeća dva dokaza su iz domena ekonomskog razvoja:

5. «Ne mogu oni mene malo platit koliko ja mogu malo radit.» - Ova drevna bosansko-hercegovačka izreka opisuje ekonomsku mudrost stanovnika jedne od tri najsiromašnije zemlje Evrope. Nije poznato da se ovakva ekonomska misao pojavljuje i u jednom drugom svjetskom jeziku, osim u bosanskom, srpskom i hrvatskom.

6. «Nemam ja vremena da radim» - Moderna business misao u BiH bilježi još jedan doprinos svjetskim ekonomskim teorijama. Ovaj misaoni dijamant, koji transcendira logiku i fiziku, uspješno devastira svaku do sada poznatu ekonomsku doktrinu. Princip «Nemam ja vremena da radim» nastao je krajem 20. stoljeća u BiH kao progresivni bh. pogled na tranziciju ka slobodnom tržištu. U svakodnevnoj praksi očituje se u i u slijedećim formulama: «Daj meni i daj odmah!», «Pare dolaze same, samo treba skontat kako!» i «Previše sam ja pametan/a da bih radio/la.»

Sedmi dokaz je iz domena fizike i oslanja se na Opću teoriju relativnosti:

7. «Ma» - Početak rečenice sa «Ma, ...» omogućava dosljedno rušenje svakog struktuiranog napora . «Ma,..» obezvrjeđuje svaki rad, odluku, svaki konstruktivni pokušaj i svaki izniman rezultat. «Ma, daj, šta on ima doktorirat, a ja išo s njim u školu?»; «Ma, hajde popi, ba, jaro!» (npr. upućeno liječenom alkoholičaru); «Ma, ne mogu se ja njoj zamjerat...», i mnogi drugi primjeri uvijek su u funkciji relativizianja svakog individualnog ili kolektivnog napora. Riječ «Ma» je riječ-zločinac i morala bi biti stavljena izvan zakona.

Žalosno je što Evropa nikako da prihvati fatalnu privlačnost ovih sedam stupnjeva duhovnog razvitka u BiH. To je ista ona Evropa koja radi od jutra do mraka, a i vikendom, ta anti-neradnička, racionalna, bosnofobična Evropa! Ta Evropa koja njeguje svoju demokratiju, svoju nauku i umjetnost, koja ima auto-putove, parkove, bazene i sportska igrališta. Mi u takvu Evropu nećemo!

A truly great man is gone

Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački,
PATRIJARH SRPSKI gospodin
Pavle

(Gojko Stojčević)

1914 - 2009

(Patriarch of the Serbian Orthodox Church PAVLE)

Sybille Werner on Gustav Mahler performance history

Sybille Werner to lecture in New York on the performance history of Gustav Mahler's music

(for more information on Sybille Werner, click here)

So you thought Mahler was rarely performed before 1960? Not exactly…
While assisting Professor Henry-Louis de La Grange with Volume IV of his groundbreaking biography of Gustav Mahler, Sybille Werner was asked to survey the performance history of Mahler's music during the first 50 years after his death, 1911 to 1961.
The results of her extensive research completely overturned the commonly-held belief that Mahler's music was neglected after his death. Ms. Werner will be sharing her discoveries about the conductors and orchestras who were performing these works long before the Mahler Renaissance of the 1960s.

Where: Center for Fiction (formerly the Mercantile Library), 17 East 47th Street (between Fifth and Madison), 2nd floorWhen: 7:15pm on Wednesday, November 18, 2009

Admission: Free for members of The Gustav Mahler Society of New York and one guest; non-members $5 at the door.

Mein Berlin - Kapitel Nr. 9

The Wall came down. Not only in Germany. The Wall, while being brought down, became a symbol of freedom and spread the message to the rest of the world, that we are all one nation. Everyone. Now, 20 years on, some other walls are built because people haven't learned the lesson.
Berlin is free. Berlin is one. My Berlin.
WIR SIND EIN VOLK.