Драги Саво,

ево да те се сјетим и ове године, и да ти кажем коју, јер оно што видим, не бих да видим, а морам, јер имам очи. Носим наочари и зову ме Ћоро, али видим боље од многих који их не носе.
Сви су се нешто стрчали да пјевају у твоју част, да бесједе и преклапају, углавном ријечима које су други рекли о теби. Тебе ту најмање има. Рекли би неки, шта се ја петљам, јер нисам у првом реду у цркви (тј. нема ме уопште), али шта они о вјери знају, кукава им мајка...
Драги Саво, да гроб имаш, у њему би се преврнуо. Онај народ који си толико волио и који си се толико трудио да просвијетлиш и поведеш путем праведности и љубави према ближњем, исти тај народ је једно стадо оваца које трчи за било ким ко испред њега крене. Оне школе које си поотварао и дрво знања које си посадио данас су скоро напуштени јер славимо глупаке, а паметне бијемо и у црну земљу сабијамо, да нам не би очи отворили.
На твоме трону, Саво, сједе богоугодни старци, понекад ми се чини и тебе достојни, али братија која треба да их слуша гази те сваког дана, од сиротиње узима и расипа се. Док си ти оставио свилу и кадифу, постио и молио се и дан и ноћ, ходао бос, неуморно, пио воду из потока, у пролазу јео шумске плодове, служио литургије, сваки дах дао Богу и народу, учио правди и поштењу, волио и давао без намјере да тражиш нешто заузврат, архијереји и свештенство данас граде куле и градове, не народу него себи, возе се у скупоцјеним колима, свађају се, лају, подваљују, узимају што њихово није, а не дају ништа. Вазда је било изузетака, али чини ми се да их је сада мање. И кад ти меде унапријед склепаним фразама и служе литургије и изгледају као да се моле, лажу, добри Саво, ЛАЖУ! Јер кад спусте митру, не иду пјешице у келију, него лимузином у позлаћене дворове, какве си ти с гнушањем напустио. Не гледају у тебе више, не треба им твоја ријеч, новце броје и дукате, и иду оном који више плати.
Како је било гледати Патријарха Павла, уснулог у ковчегу, сићушног, у оним твојим хаљинама са небоплавим крстовима, бљешти ко сунце, око њега бал вампира, а он ћути, само ћути, и не види...
Толико су причали против црвеног зла, како су га звали, сад тог њиховог зла нема већ годинама, а они гори него што су икад били...шта је сада проблем?
Христос је из храма истјерао трговце, а ми сад гледамо како нам се храмови претварају у продавнице... теби врата нису требала, сад у цркву не можеш ући ако новце немаш. Изврнуло се све, добри мој Саво, тргује се свим и свачим, па и живим људима, а да их се не пита. А знање и ученост коју си толико цијенио и покушао да укоријениш сад не вриједи ни пребијене паре, истресају се вреће пара за насилнике, а за умове не може ни стипендија да нам буду на понос. И зато кад кажу да те воле, лажу!
Ал' има, Саво, и других. Мање их је, али има. Има. Ту су они негдје, слабо се чују од вике неписмених и празноглавих јер они вичу најјаче. Све их је мање, јер су највише они крв просипали, пунили земљу својим костима, да би их онај шкарт што је остајао у њихово име као и у твоје даље нас у пропаст водио. Гледам како нестајемо, како је све мање трезвених људи, како би свако село да буде република, само да се буде газда било коме, па и стаду оваца у тору, а комшији нек цркне крава. Па кад нас снађе да нас бију други, ко увијек што су нас били, ми опет не знамо заједно, него један на другога. Оно што нас још држи су ти ријетки трезвени људи, они који се рађају и дају се потпуно и несебично, они нам не дају да пропаднемо скроз. А то су твоја дјеца, Саво. Некако их се препозна, зраче, сија им из очију мудрост и знање, а и свијест да се можда боре с вјетрењачама. Ипак, ту су и раде. Тихо можда. Али знаш ти и сам, тија вода бријег рони. Чуће се ваљда опет однекуд глас разума и духа просвијетљенога, оног који си ти донио. Треба наћулити уши.
Да ми је само једном, свијетла главо учитељска, да видим да улазиш у храм који си ти саградио, да се фреске освијетле тобом мјесто кандилима, да бљешти Хиландар у сред ноћи к'о путоказ, не зато што је на Атосу, него зато што си ти у њему. Да те видим да прођеш кроз село и сједнеш са дјецом и да им причаш колико је важно да знају да читају и пишу. Не говорим о светости, говорим о теби, човјеку, ономе кога ми у свим овим вијековима још нисмо заслужили. Добили смо те унапријед.
Да ми је, Саво, да те видим како кротко ходиш бос, да скинем ципеле и кренем за тобом, да не носим ни бакљу, ни дукат, јер с тобом ми не требају, само да стојим ту гдје ходиш ти и да те гледам, јер уморан је мој дух од празноглавог блебетања које нас уништава. Хоћу да ћутим с тобом, да слушам музику кретања небеских тијела, да дишем као што овдје одавно нисам, и кад затребадне, да слободно говорим јер знам да ћеш ти чути.
Хоћу, Саво, да дајем, не новце и злато, него оно богатство које си ти хтио да заживи међу нама. Зову те просветитељем, а не знају ни шта то значи, не знају ни шта си био. Хоћу да се богатство рађа из културе и просвијећености, а не да сваки пут кад треба да уздижемо дух, неки тикван дође и каже нам да нема пара.
Хоћу, Саво, Растко Немањићу, да нам ничу школе, у којима ће се дјеца учити вриједностима, а не како да избјегну одговорност, као што је сад. Хоћу да из тих школа зрачи љубав и знање, јер се само тако иде напријед. Знаш ти то боље него ико други, зато си народу и турао књиге у руке. Овдје, мудра главо, књиге само што нису пошли спаљивати...
Хоћу да нам из школа излазе велики умови на понос земљи својој, а не да их чим заврше школу у другу земљу тјерају јер су паметни и не требају, јер би могли видјети шта лопови раде.
Хоћу да нам народ живи, Саво, и да коначно тебе угледа, јер сад те од глупости не види. Да буду дјела, а не ријечи.
Хоћу да те видим, да улазиш у храм који си саградио љубављу и знањем, стојиш бос, сијајући и свијетлећи. Ако научим гдје треба да гледам, видјећу те, знам ја то. То се давањем стиче.
Воли те
Ћоро